Autorka: Emila Spasojević, zaposlena u Povereniku za zaštitu ravnopravnosti
Autorka teksta; Emila Spasojević
Univerzalni i regionalni radnopravni standardi proklamuju načelo jednake zarade za rad jednake vrednosti ili jednak rad, nacionalna zakonodavstva u svojim relevantnim propisima garantuju jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti, sudska praksa je sve bogatija primerima koji se odnose na ovu oblast. U Republici Srbiji na snazi je dobar zakonski okvir za postizanje jednakosti u svim segmentima rada, i procesu zapošljavanja, zabranjena je svaka vrsta i oblik diskriminacije. Propisi, kao i strateški dokumenti, promovišu načelo jednake zarade predviđajući aktivnosti za njegovu punu implementaciju.
S druge strane, razlika u platama za jednak rad ili rad jednake vrednosti u svetu, a i u Srbiji, je oko 14-16%. I teorija i praksa obrađuju nejednak tretman, odnosno diskriminaciju kao najčešći uzrok nesprovođenja načela, i to diskriminaciju na osnovu pola. Naravno, najčešća razlika u platama i jeste posledica nejednakog tretmana na osnovu pola zaposlenih. Ovo stoga što i dalje živimo u svetu takozvanih muških i ženskih poslova. «Žene su slabija, krhkija bića, i ne mogu raditi teške poslove», čućemo od mnogih. Možda je želja da se žena «sačuva» od teških poslova delom odgovorna za postojanje takozvanih muških i ženskih poslova, ali, između ostalog, i stavovi ispitanika u različitim relevantnim istraživanjima sprovedenim u prethodnoj deceniji u Republici Srbiji čine problem daleko kompleksnijim, jer odražavaju suštinski pogled društva na pitanje rodne ravnopravnosti u ovoj oblasti društvenih odnosa. Više od polovine ispitanih se slaže da će malo dete patiti ako je majka zaposlena, da je za dobrobit deteta važno da muškarac zarađuje, a da se majka posveti deci, slažu se da je briga o deci pre svega majčina, a ne očeva dužnost, kao i da veća plata žene neminovno dovodi do problema u porodici. Gotovo četiri petine ispitanih smatra da žena nije u potpunosti ostvarena ako nije majka. Daleko manje od polovine, „samo“ petina ispitanih, slaže se sa tvrdnjom da je fakultet manje važan za devojke nego za muškarce.
Kada smo se već iznetim stavovima vratili daleko u prošlost, prisetimo se jednog od istorijskih momenata koji je učinio da se ustaljene društvene uloge muškaraca i žena dovedu u pitanje. Početkom Drugog svetskog rata, a kako bi se održala proizvodnja, posebno proizvodnja od značaja za potrebe vojske, u SAD žene uzimaju „stvar u svoje ruke“. Zaposlenost žena svih starosnih dobi bila je značajno povećana. Štaviše, gotovo 90% svih sposobnih žena starosne dobi od 18 do 40 godina bilo je angažovano u nekoj vrsti plaćenog posla. Žene su radile u fabrikama municije, gradile su avione, radile su u vatrogasnim službama, vozile su vozove i tramvaje. Zamenile su muškarce. Ovo je tadašnja slika SAD, no, u skladu sa potrebama, slično je bilo i u drugim državama, tih godina. Za sve to vreme, žene nisu prestale da brinu o deci, domaćinstvu, porodici. Nakon završetka rata, zabrinutost muškaraca zbog kompromitovanja utvrđenih rodnih uloga u društvu je rasla, jer žene počinju da bivaju i članice sindikata, a bili su to i počeci pregovaranja o jednakim platama za rad iste vrednosti ili isti rad za žene i muškarce. Postavljalo se pitanje kako će se novonastala situacija odraziti na plate muškaraca za zanimanja koja su, tradicionalno, bila rezervisana samo za njih. Međutim, rodna neravnopravnost je „potvrđena“, te su zarade žena činile oko 53% zarade muškaraca za iste poslove.
I pored toga, sa novim svetskim poretkom, izgradnja novih društvenih vrednosti bila je neminovna. Podsetimo se da još i Ustav FNRJ iz 1963. godine proklamuje da „za jednak rad žene imaju pravo na jednaku platu kao i muškarci“. Međutim, činjenica je da i gotovo 60 godina nakon Ustava iz 63. godine, mi govorimo o različitim zaradama za rad iste vrednosti ili isti rad u korist muškaraca. Iako je procentualno ta razlika manja, ona je i dalje značajno velika.
Da li problem leži u još uvek uvreženim stereotipima i predrasudama o ulozi žene u društvu koji ne dozvoljavaju da se probije «stakleni plafon» kao prepreka ka rodnoj ravnopravnosti? Da li je problem i to što brzina donošenja savremenih propisa dovodi i do nesnalaženja onih koji takve norme moraju da primenjuju, ili sve to, zajedno, čini samo deo problema. Takođe, mehanizmi kontrole nad zakonima nisu dovoljno efikasni, zloupotrebe su još uvek česte, radnik, a posebno radnica, naviknuti su da trpe sve, a posebno diskriminatorni tretman, da bi sačuvali svoj posao. Suočavamo se i sa dugim sudskim sporovima, a sindikati nisu pouzdan oslonac radniku.
Žene su za vreme Dugog svetskog rata, kao i mnogo puta do tada i od tada, dokazale da mogu sve. Za njihov rad, jednak radu koji obavlja muškarac, i zarade moraju biti odgovarajuće. Međutim, upravo to što žene stalno moraju dokazivati sopstvene profesionalne sposobnosti i pored toga što poseduju sve kvalifikacije, to što u nekim profesijama ne mogu dostići vrh poslovne piramide, niti zarađivati koliko i muškarci, govori o postojanju suštinske rodne neravnopravnosti.
Žene, devojčice i devojke, za pet ili deset godina od današnjih dana, ne smeju se pravdati da mogu sve što i muškarci, kao i da njihov rad vredi isto. Naše vreme to mora postaviti kao aksiom.
Autorka: Emila Spasojević je zaposlena u Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Već više decenija se bavi ljudskim pravima, borbom protiv diskriminacije i radnopravnim odnosima. Koautorka je Zakona o zabrani diskriminacije Republike Srbije. Završila je Pravni fakultet BU, a master rad uradila na temu „Načelo jednake plate za rad jednake vrednosti ili jednak rad“. Dugi niz godina obučava razne profesionalne grupe i pojedince na temu ljudskih prava, nediskriminacije i rodne ravnopravnosti, radnog prava, kao i na temu razvoja i upravljanja projektima u skladu sa EU procedurama. Miriteljka je u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova.
Tekst je napisan u okviru projekta „Unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji” koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac u saradnji sa Fondacijom Centar za demokratijua uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Kraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Fondacije Centar za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac