Rad kod kuće sve više postaje uobičajeni način obavljanja rada za veliki broj zaposlenih. Pre novonastale epidemiološke situacije, rad kod kuće bio je izuzetak i rezervisan, uglavnom, za određene intelektualne poslove i retke delatnosti.
Zakon o radu Republike Srbije predviđa mogućnost rada kod kuće, kao vrste radnog odnosa za obavljanje poslova van prostorija poslodavca zato zaposleni koji rade kod kuće ne bi smeli da imaju manja prava i nepovoljnije uslove rada od zaposlenih koji obavljaju iste ili slične poslove u prostorijama poslodavca. Zbog specifičnosti obavljanja poslova van prostorija poslodavca, Zakonom o radu propisani su i dodatni elementi koji ugovor o radu van prostorija poslodavca trebada sadrži, a odnose se na: trajanje radnog vremena, način vršenja nadzora nad radom zaposlenog, korišćenje sredstva za rad za obavljanje poslova koje može da obezbedi poslodavac ili zaposleni, naknada troškova za korišćenje sredstava za rad, itd. Takođe, neophodna je i saglasnost volja zaposlenog i poslodavca da ovakav ugovor žele da zaključe imajući u vidu sve njegove prednosti i nedostatke.
Za zaposlenog koji radi kod kuće to znači da poseduje: uslovnu prostoriju za rad, zavidnu samoorganizaciju, da može da usklađuje porodične i radne obaveze, kao i da mu izolovanost prilikom ispunjavanja radnih obaveza i nepostojanje neposrednog kontakta sa ostalim kolegama, ne predstavlja problem. Iz ovoga se vidi da je rad kod kuće jedna složena vrsta rada koja prethodno zahteva ispunjenje niza zakonskih, ali i ličnih uslova na strani zaposlenog i zato ne može svako da radi kod kuće, pa čak i onda kada je posao koji obavlja takav da bi teorijski mogao da ga obavlja van prostorija poslodavca.
S obzirom na to da je upućivanje radnika na rad kod kuće u Srbiji bila više epidemiološka, a manje pravna mera, izgubilo se iz vida nekoliko činjenica. Prvo, da i pored toga što su zaposleni „poslati da rade kod kuće“ i dalje postoji obaveza poslodavca da zaposlenom obezbedi uslove za rad, vodi brigu o organizaciji rada i sigurnosti zaposlenog, nabavi opremu potrebnu za obavljanje rada, te vodi računa o radnom vremenu i odmorima koje je dužan da obezbedi, u skladu sa odredbama Zakona o radu. Drugo, da se najveći broj zaposlenih koji sada obavljaju rad kod kuće, našao u jednoj novoj, privremenoj i pravno nedovoljno definisanoj situaciji. Novoj, zato što svi ovi zaposleni nikada pre nisu radili kod kuće, pa i ne znaju šta takav rad podrazumeva i šta se od njih sve može očekivati. Privremenoj, jer bi ovakav rad trebalo da traje samo dok traju razlozi za njegovo uvođenje, a u ovom trenutku se čini da će to biti jedan duži vremenski period. Konačno, da je situacija pravno nedefinisana svedoče i mnoga otvorena pravna pitanja u pogledu ovakvog rada. Na primer, nije definisano ko obezbeđuje opremu za rad u slučaju ovakvog rada kod kuće i koliko iznosi naknada za rad zaposlenom, ukoliko za rad koristi svoja sredstva. Nije definisana ni naknada drugih troškova na koje bi zaposleni imao pravo kada radi kod kuće, kao što su troškovi utroška električne energije, vode i ostalih komunalija, pa čak se i pitanje toplog obroka postavlja sve više kao sporno u praksi.
S druge strane, ne deluje logično ni rešenje prema kojem jedan određeni broj zaposlenih (ne)radi kod kuće i prima punu zaradu, dok drugi deo dolazi na rad, u povećanom je riziku od zaražavanja i takođe prima punu zaradu. Ovo je posebno značajno, jer je ovakav rad kod kuće za pojedine zaposlene bio plaćeni nerad, a za druge neplaćeni prekovremeni rad. Takođe, u posebnoj situaciji nalazile su se zaposlene žene za koje je rad kod kuće bio posebno otežan, gotovo nemoguć -npr. živi sa suprugom koga je prijavljivala za nasilje u porodici.
U cilju kontrole rada svojih zaposlenih koji rade kod kuće, dešavalo se da neki poslodavci prekorače ustavnu garantiju nepovredivosti stana kao specifičnog mesta rada i da dolaze kod svojih zaposlenih i proveravaju da li i kada rade. Naime, radi se o pravu na zaštitu privatnosti, gde poslodavac nema nikakva ovlašćenja, prema ustavu i zakonima da vrši bilo kakvu kontrolu izvršavanja radnih obaveza od strane zaposlenog u njegovom stanu. Naš Ustav u čl. 40. propisuje nepovredivost stana, a to znači da niko ne može bez pisane odluke suda, osim ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne ili ozbiljne opasnosti za ljude i imovinu, da uđe u tuđi stan protiv volje onoga ko tu stanuje.
Na kraju i pitanje povrede na radu kod ovakvog rada nije zakonom regulisano, a trebalo bi da bude. Jedno od rešenja je da su zaposleni i poslodavac zajedno odgovorni za obezbeđivanje bezbednih i zdravih uslova rada u slučaju rada van prostorija poslodavca. Sve ovo, između ostalog, dovelo je do toga da su radni sati u Srbiji u drugom kvartalu 2020. godine opali za 14.8 procenata prema studiji Međunarodne organizacije rada i Evropske banke za obnovu i razvoj o uticaju COVID-19 na svet rada u Srbiji. Dakle, postojeće zakonske norme koje ovu oblast regulišu su nepotpune i stoga je vrlo važna reakcija zakonodavca ili socijalnih partnera koji bi kroz kolektivne ugovore mogli da regulišu određena otvorena pitanja u pogledu rada kod kuće.
Sve se manje čini izvesnim da će doći do povratka na “staru normalnost“ jer se ova, nova, pokazala kao ekonomski efikasnija, barem za one poslodavce koji mogu uspešno da posluju na daljinu. Rad kod kuće očigledno je došao da ostane, a ne da nestane i samim tim, moramo ga prihvatiti kao realnost, za koju tek treba da se pripremimo.
Autor: prof. dr. Bojan Urdarević
Dr Bojan Urdarević je profesor radnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i miritelj pri Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova. U svom dosadašnjem radu prof. dr Bojan Urdarević objavio je veći broj naučnih radova iz oblasti radnog i socijalnog prava.
Tekst je napisan u okviru projekta “Unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji” koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac sa Fondacijom Centar za demokratiju uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Kraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac.