Nakon ukidanja vanrednog stanja u Srbiji i dalje ostaju otvorena mnoga pravna pitanja koja mogu dovesti do ozbiljnih problema, vezanih pre svega za pravnu sigurnost građana. Zaposleni su dovedeni u izuzetno težak položaj, imajući u vidu kratak rok u kome su poslodavci morali da se prilagode novim okolnostima.
Prof. dr. Bojan Urdarević
Za vreme vanrednog stanja Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o organizovanju rada prema kojoj je poslodavac dužan da omogući zaposlenima obavljanje poslova van prostorija poslodavca na svim radnim mestima na kojima je to moguće. To podrazumeva rad na daljinu i rad kod kuće, dva različita oblika rada koji se vrlo često u praksi ne razlikuju od strane poslodavaca.
Rad na daljinu (telework, remote work) je oblik rada kod koga zaposleni obavlja poslove van prostorija poslodavca, ali je posredstvom telekomunikacionih tehnologija na vezi sa poslodavcem. Zaposleni obavlja poslove nezavisno od unapred utvrđenog rasporeda radnog vremena i uz vrlo ograničenu kontrolu od strane poslodavca.
U slučaju rada kod kuće, zaposleni može da radi u svom domu ili bilo kom drugom prostoru, pa čak može i da koristi svoj materijal i sredstva za rad. Poslodavac u ovom slučaju ima moć kontrole rada što i razlikuje rad kod kuće od samozaposlenih lica.Takođe, zaposleni koji rade kod kuće postupaju u ime i za račun poslodavca i obavljaju poslove koje im on poverava.
Međutim, postoje i poslovi koje je nemoguće obavljati van prostorija poslodavca, kao što su oni u ugostiteljstvu, hotelijerstvu, proizvodnji, i ostalim uslužnim delatnostima. S obzirom da su ove delatnosti bile najviše ugrožene za vreme vanrednog stanja, poslodavci su koristili sva (ne)dozvoljena sredstva kako bi se „oslobodili“ radne snage i uštedeli na troškovima.
Jedni su se pozivali smanjenja obima rada zbog nedostatka sirovina, zastoja u snabdevanju, ili bilo kog poremećaja koji ne nastaje krivicom zaposlenog. Drugi su se pozivali na član Zakona o radu koji propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju prekida rada poslodavca do kojeg je došlo naredbom nadležnog državnog organa koja se izdaje kad ne postoje uslovi za bezbedno odvijanje procesa rada. Treći su aneksima ugovora o radu omogućavali zaposlenima da nastave da rade, ali sa nepunim radnim vremenom. Četvrti su zbog smanjenja obima posla upućivali zaposlene na bolovanje, dok su poslodavci koji su u vreme vanrednog stanja izuzetno dobro poslovali pribegavali zabranama zaposlenima da koriste pravo na bolovanje, te im nametali obavezu izvršavanja rada. Ustav Republike Srbije uređuje pravo svih građana na zdravstvenu zaštitu, odnosno zaštitu psihičkog i fizičkog zdravlja. Poslodavac nije nadležan da utvrđuje pravo zaposlenih na bolovanje, već to može isključivo samo izabrani lekar koji ima potrebna znanja i sposobnosti da to i utvrdi. Dok su neki poslodavci insistirali na zaključenju sporazumnog prestanka radnog odnosa sa zaposlenim, uz obećanje da će mu po prestanku vanrednog stanja ponovo ponuditi zaključenje ugovora o radu.
U cilju prevazilaženja nekih od navedenih problema, Vlada je donosila različite uredbe i zaključke ali i davala preporuke.
Jedna od preporuka koje je Vlada donela je da roditelji dece starosti do 12 godina, hronični bolesnici i stariji od 65 godina, za vreme vanrednog stanja ne idu na posao i rade od kuće, ako je to moguće. Prema Porodičnom zakonu, roditelji ne smeju ostavljati bez nadzora dete predškolskog uzrasta, a to znači dete do 7. godine života. To znači da decu do 7. godine života štiti zakonska norma, ali ne i onu između 7. i 12. godine života. Nažalost, pojedini poslodavci u privatnom sektoru su insistirali na radu zaposlenih i pored preporuke i pretili otkazima. Ovo je posebno važno ako uzmemo u obzir činjenicu da su najveći teret, ali i rizik tokom ove pandemije ponele upravo žene, koje su neretko imale obavezu da dolaze na rad i izvršavaju radne zadatke, nakon čega ih je čekao i povećan obim poslova u domaćinstvu i briga o članovima porodice.
Takođe, Vlada je preporučila poslodavcima da zaposlenima koji imaju obavezu redovnog obavljanja zadataka u vreme vanrednog stanja, omoguće korišćenje dela godišnjeg odmora za 2019. godinu zaključno sa 31. decembrom 2020. godine, a onima koji su obavljali poslove na daljinu i kod kuće ovaj deo godišnjeg odmora mogu koristiti zaključno sa 30. junom 2020. godine. Znači, u cilju nagrađivanja onih koji su bili na „prvoj liniji fronta“ u borbi protiv korona virusa, Vlada preporučuje da se oni nagrade i to suprotno normama važećeg Zakona o radu. Razumna je potreba da se na neki način izađe u susret onima koji su morali da dolaze na rad i na taj način neposredno ugrožavali svoje zdravlje. Ipak, često se gubi iz vida, da to nisu bili samo državni službenici i zaposleni u javnim službama, već i mnogi koji su radili u privatnom sektoru, na primer, u privatnim apotekama, trgovinama, itd. za koje će ova preporuka Vlade ostati samo „mrtvo slovo na papiru“ jer, preporuka pre svega, nema obavezujući karakter.
Ako preporuku donosi Vlada, što je ovde slučaj, ona postaje instrukcija i uputstvo za sve državne organe i javne službe koji počinju da je tretiraju kao zakon. S druge strane, za privredu i privatni sektor ona je i dalje preporuka koja „aludira“ na savest i socijalnu odgovornost poslodavaca. Trebalo bi da se teži sistemskim rešenjima koja će biti od pomoći svim građanima i da se na taj način amortizuju već primećene podele u društvu, da se ne bi desilo još veće socijalno raslojavanje.
Upravo zato, smatram da pandemiju koja je dovela do vanrednog stanja ne treba sagledavati isključivo kao medicinski ili epidemiološki problem, već šire, kao društveni problem u čijem rešavanju, pored lekara, moraju da učestvuju i ostale profesije.
Na kraju, smatram, da se tek sada, nakon ukidanja vanrednog stanja, može očekivati značajan porast broja radnih sporova, a zbog otežanog funkcionisanja rada sudova i inspekcijskih organa, neretko dugotrajni sudski postupci, trajaće još duže.
Autor: prof. dr. Bojan Urdarević
Dr Bojan Urdarević je profesor radnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i miritelj pri Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova. U svom dosadašnjem radu prof. dr Bojan Urdarević objavio je veći broj naučnih radova iz oblasti radnog i socijalnog prava.
Tekst je napisan u okviru projekta „Unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji” koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac u saradnji sa Fondacijom Centar za demokratiju a uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Кraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Кraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Fondacije Centar za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac.