Za većinu nas, otvoriti slavinu i imati toplu vodu u kupatilu nešto je o čemu gotovo nikada ne razmišljamo. Za Draganu Ranđić iz sela Ševarice kod Šapca, to je donedavno bio nedostižan luksuz. Danas, zahvaljujući renoviranju porodične kuće, svakodnevica Dragane i njenog sina izgleda potpuno drugačije.
Dragana živi sa odraslim sinom kome je, zbog autizma i teškoća sa kretanjem i komunikacijom, neophodna stalna briga i pomoć. Ona je njegov najveći oslonac, a život u staroj, trošnoj kući, bez kupatila i tekuće vode, činio je njihovu već zahtevnu svakodnevicu još težom.
Svakog dana Dragana je odlazila do bunara u dvorištu i donosila vodu u kofama. Tako je obezbeđivala vodu za kuvanje, pranje, održavanje domaćinstva i ličnu higijenu. Sina je kupala u kadici nasred dnevne sobe, polivajući ga vodom iz bokala. Za ono što većina nas obavi za nekoliko minuta, njoj su bili potrebni dodatno vreme, fizički napor i mnogo strpljenja.
Kada su predstavnici Fondacije Ana i Vlade Divac prvi put posetili ovu porodicu, zatekli su izuzetno teške uslove za život. Ipak, jedan detalj ostavio je posebno snažan utisak: uprkos siromaštvu i nedostatku osnovnih uslova, kuća je bila veoma čista i uredna. Dragana je činila sve što je mogla da svom sinu obezbedi dostojanstven život, ali za neke stvari njena upornost i ljubav jednostavno nisu bile dovoljne.
Kako u ovom delu Ševarica ne postoje vodovodna i kanalizaciona mreža, uvođenje vode u kuću zahtevalo je posebno rešenje. Voda je sprovedena iz postojećeg bunara, ugrađena je pumpa, izgrađeno potpuno novo kupatilo i iskopana septička jama.
Uz ove najvažnije radove, zamenjen je krov, postavljeni su novi podovi i zamenjeni svi pšrozori i vrata. Izvođač radova je, o svom trošku, popravio postojeće elektroinstalacije i okrečio sve prostorije, dok su donatori iz lokalne zajednice obezbedili najneophodniji nameštaj.
Renoviranje kuće omogućeno je zahvaljujući podršci dugogodišnjih partnera Fondacije i donatora iz dijaspore, Anke Erne i Jovice Spasića, kao i sredstvima koja su građani donirali putem kutija za prikupljanje priloga, ranije postavljenih na Aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu. Zahvaljujući njihovoj podršci, Draganina stara kuća postala je mnogo bezbedniji, funkcionalniji i prijatniji dom.
Ali najveća promena ne vidi se na fotografijama renoviranih prostorija. Ona se oseća u svakom Draganinom danu.
„Ne mogu da vam opišem koliko nam znači što sada imamo kupatilo i vodu u kući. Ranije sam za sve morala da nosim kofe iz bunara, a posebno je bilo teško kada treba da okupam sina. Sada je sve mnogo lakše. To je za nas ogromna promena.“
Za Draganu i njenog sina, renovirana kuća nije samo lepši prostor za život. Ona znači manje svakodnevnog napora, bolje higijenske uslove i više sigurnosti. Iza novog krova, prozora i renoviranih prostorija krije se možda i najvažnija promena a to je malo manje brige i iscrpljenosti u životu žene koja je godinama sve nosila na svojim leđima.
Draganin život nije odjednom postao jednostavan. Briga o sinu i dalje ispunjava gotovo svaki njen dan. Ipak, neke stvari koje su godinama zahtevale ogroman trud sada su postale sasvim jednostavne. Voda teče iz slavine, u kući postoji kupatilo i Dragana konačno može da odloži kofe.
